Dva primera u adventističkoj istoriji prikazuju da je iskustvo nadahnuća u otkrivenju kod Elen Vajt bilo kvalitativno isto kao kod biblijskih pisaca, ali njen proročki autoritet je bio manji od biblijskog. Prvi primer je uloga njenih vizija u ranom formiranju doktrina.

Sećajući se ranih adventističkih okupljanja, Elen Vajt je za dublje biblijsko proučavanje, molitvu i direktnu intervenciju Svetog Duha rekla da su ključni faktori koji su vodili pionire ka spoznaji biblijske doktrine: »U to vreme (nakon razočarenja 1844. godine) jedna za drugom su nas pritiskale greške; propovednici i doktori doneli su nove doktrine. Mi bismo pretraživali Bibliju uz puno molitve, a Sveti Duh bi doneo istinu u naše umove. Ponekad su cele noći bile posvećene istraživanju Biblije i usrdnom traženju od Boga da nas vodi. Grupe posvećenih muškaraca i žena okupljale su se sa tim ciljem. Sila Božja bi se spustila na mene, i ja sam bila u stanju da jasno definišem šta je istina, a šta greška.«⁵⁴

Značajan je istorijski kontekst ove priče. Pioniri su provodili sate i sate proučavanja Biblije, dok ne bi došli do ćorsokaka. A, taj ćorsokak je za sobom povlačio »jednu za drugom greškom« i »nove doktrine« – ukratko, zbrku. U tom trenutku, Elen Vajt bi imala viziju i mogla je da »jasno definišem šta je istina, a šta greška« u nizu zbunjujućih tumačenja. Kao što je Herbert Daglas primetio, »ona je bila u stanju da potvrdi rezultate proučavanja Biblije brata C.-a za razliku od onih od brata A., B. ili D.«.⁵⁵ Iskustva kao što je ovo dovela su do jedinstva na ovim okupljanjima i izvela pionire iz gliba beskrajnih diskusija i debata o značenju određenih pasusa.

Na osnovu ove priče, klevetnici će tvrditi da su vizije Elen Vajt utemeljile adventističku doktrinu, i da je ona tako bila konačni arbitar biblijske istine. Iako se ne može poreći da su vizije bile katalizator u nastajanju ovih doktrina, na kraju, Biblija je bila jedini izvor doktrina. Šta su pioniri radili pre i nakon što su čuli jednu ili više vizija Elen Vajt koje su definisale »šta je istina, a šta greška«? Oni su proučavali svoje Biblije! Da li su vizije Elen Vajt smatrali novim pravilom vere i života odvojeno od Biblije? Teško! Ako su njene vizije nešto učinile, one su te ljude nagnale u dublje proučavanje svojih Biblija. Dok su vizije davale tumačenja Biblije za ključne stvari, pioniri su nastavili da proučavaju, i konačno, oni su svoje shvatanje doktrina zasnivali samo na Bibliji. Džejms Vajt, glavni učesnik na tim sastancima, tvrdio je da se Reč Božja, a ne vizije njegove supruge, nalazi na čelu crkve. »Biblija je savršena. Ona je naše jedino pravilo vere i života«, govorio je snažnim glasom. »Istinske vizije nam daje sam Bog da bi nas vodile Njemu i Njegovoj pisanoj reči; ali oni kojima su data nova pravila vere i života, koja odvajaju od Biblije, ne mogu biti od Boga i treba ih odbaciti.«⁵⁶

Pored toga, iskustvo proučavanja Biblije zajedno sa vođstvom Svetog Duha bilo je temelj za nastanak doktrina adventista sedmoga dana. Ali, treba da se zna da čak iako je proročki dar Elen Vajt aktivno pomagao pionirima da dosegnu razumevanje bilbijskih učenja, nijedna doktrina rane adventističke crkve – subota, suđenje u svetinji, uslovna besmrtnost, drugi dolazak, duhovni darovi itd. – nije dobijena iz vizija Elen Vajt.⁵⁷ Vizije su služile da potvrde zaključke dobijene proučavanjem Biblije, da vode pionire ispravnom razumevanju biblijskih citata usred zbrke, i da ih vode nazad delovima Biblije radi ispravki kad nešto pogrešno zaključe. Vođstvo Elen Vajt u nastajanju doktrina može da se uporedi sa kompasom koji je adventističkim pionirima ukazivao na dobar pravac ka biblijskoj istini. Međutim, konačni zaključci u vezi svih doktrina bili su zasnovani isključivo na Bibliji.⁵⁸

Drugi primer je način na koji se Elen Vajt odnosila prema slučaju Albio­na F. Balendžera, popularnog adventističkog propovednika koji je radio u Engleskoj, Velsu i Irskoj. Balendžer je zaključio da je adventističko shvatanje Hristove službe u svetinji nebiblijsko. Nakon što je predstavio svoje shvatanje, dobio je otkaz službi denominacije (1905. godine), i uskoro posle toga napustio je crkvu. Kasnije je napisao popularnu knjigu, Izbačen zbog Hrista (Cast Out for the Cause of Christ), a uređivao je i antiadventistički časopis Poziv na okupljanje (The Gathering Call) sve do svoje smrti, 1921. godine.⁵⁹

Elen Vajt je oštro govorila o Balendžerovim shvatanjima. Ona se pozvala na proročke potvrde koje su joj date za ranija biblijska tumačenja u pokretu, tvrdeći da je Balendžer pogrešno primenio Bibliju.⁶⁰ Dejl Raclaf citira jednu od tih izjava o Balendžeru u svojoj knjizi Istina o adventističkoj »istini« (Truth About Adventist »Truth«), i to je iskoristio kao »dokaz« za svoje teze da je Elen Vajt svoje vizije i svedočanstva postavila iznad svedočanstva Biblije.⁶¹ Ovo su izjave Elen Vajt:

»Molila sam Boga da mi da snagu i mudrost da oživim spise svedoka koji su bili potvrđeni u veri i u ranoj istoriji poruke. Nakon što je 1844. godina prošla, oni su dobili svetlost i hodali su u toj svetlosti, a kad bi se pojavili neki ljudi tvrdeći da imaju novu svetlost, sa čudesnim porukama u vezi različitih delova Biblije, mi smo, uz vođstvo Svetog Duha, odmah imali svedočanstva u vezi toga, što je odbacilo uticaj takvih poruka koje se starešina G. (A. F. Balendžer) trudio da predstavi. Ovaj jadan čovek je odlučno radio protiv istine koju je Sveti Duh potvrdio. Kad sila Božja svedoči šta je istina, ta istina treba zauvek da stoji kao istina. Ne treba uvoditi naknadne pretpostavke nasuprot svetlosti koju je dao Bog. Pojavljivaće se ljudi sa tumačenjima Biblije koja su za njih istinita, ali koja to zapravo nisu. Bog nam je dao istinu za ovo vreme kao osnovu naše vere. On nas je lično poučio šta je istina. Stalno će se pojavljivati neko, sa novom svetlošću, koja će biti u suprotnosti sa svetlosti koju je Bog dao prilikom delovanja Njegovog Svetog Duha. Još su živi neki od onih koji su prošli kroz iskustva dobijena prilikom ustanovljavanja istine. Bog je milostivo poštedeo njihove živote i stalno iznova ponavljao, sve do kraja njihovih života, iskustvo kroz koje su sami prošli slično apostolu Jovan. A, nosioci merila koji su umrli treba da govore kroz ponovna izdanja svojih spisa. Objašnjeno mi je da će se njihovi glasovi na taj način čuti. Oni treba da nose svoje svedočanstvo o tome šta predstavlja istinu za ovo vreme.

Mi ne treba da primamo reči onih koji dolaze sa porukom koja je u suprotnosti sa posebnim tačkama naše vere. Oni sakupljaju biblijske tekstove i gomilaju ih kao dokaz za svoje teorije. Ovo se redovno dešavalo tokom proteklih pedeset godina. Dok je Biblija Božja Reč treba da bude poštovana, a ako je njena primena takva da pomera makar i jedan stub iz građevine koju je Bog održao ovih pedeset godina, onda je to velika greška. Onaj ko na takav način primenjuje Bibliju ne zna čudesno ispoljavanje Svetog Duha koje je dalo snagu i silu starim porukama koje su date Božjim ljudijma.«⁶²

Nakon citiranja ovog pasusa, Raclaf ukazuje na izvesne fraze i rečenice koje stavljaju akcenat na proročki autoritet Elen Vajt, kao što je »sila Božja« koja svedoči »šta je istina«; nema »naknadnih pretpostavki nasuprot svetlosti koju je Bog dao«; i »mi ne treba da primamo reči onih koji dolaze sa porukom koja je u suprotnosti sa posebnim tačkama naše vere«. Bez sumnje, Elen Vajt je ovde odbranila svoj proročki autoritet u vezi Balendžerovog tumačenja Biblije. A, za Raclafa cela ta izjava »demonstrira kultnu suštinu adventizma« u »jasnom postavljanju« spisa Elen Vajt »kao ’izvora istine’ nad svedočanstvom Biblije, što nijedan hrišćanin, a kamoli protestant, nikad ne bi učinio!«⁶³

U kontekstu celog dokumenta, međutim, Elen Vajt je potvrdila značaj Božje Reči. Na početku ovog pisma, pisanog oko šest meseci nakon sastanka Generalne konferencije u maju 1905. godine, na kome je Balendžer predstavio svoja shvatanja, Elen Vajt je tvrdila da »Reč Božja sadrži istinu, ali kad se ova Reč pogrešno primeni, čime pojača grešku, mi moramo da, bez oklevanja, upoznamo tu opasnost«. Mi treba da »poštujemo svet, ali ne i njegove loše primene koje potvrđuju grešku«.⁶⁴ Prethodno citirane izjave dolaze nekoliko pasusa kasnije. Ovo harmonizuje sa njom druge komunikacije u vezi Balendžerovih optužbi: Neka biblijska istina bude predstavljena u našim novinama. Dajte razloge za našu veru. U najradosnijim, punim nade, ohrabrujućim člancima preporučite marljivo izučavanje Biblije«.⁶⁵ Elen Vajt je pojačala ovo gledište kad je dodala: »Nosioci merila koji su umrli treba da govore kroz ponovna izdanja svojih spisa. Objašnjeno mi je da će se njihovi glasovi na taj način čuti. Oni treba da nose svoje svedočanstvo o tome šta predstavlja istinu za ovo vreme.«⁶⁶ Raclaf naglašava neke fraze iz ovih rečenica, ali je izgleda propustio suštinu.⁶⁷

Nešto ranije te iste godine, Elen Vajt je pisala u Pregledu i glasniku da »mi treba da ponavljamo reči pionira u našem radu, koji su znali cenu potrage za istinom kao skrivenim blagom, i koji su puno radili da bi postavili temelje našeg posla… Reč koja mi je data je: Neka se ponovo štampa ono što su ovi ljudi pisali.«⁶⁸

Šta ona radi u ovim izjavama? Ona jasno poziva da se ponovo odštampaju pripremni radovi pionira o doktrini o svetinji radi proučavanja. Pol Gordon je ovo potvrdio u svojoj knjizi Svetinja, 1844, i pioniri (The Sanctuary, 1844, and the Pioneers).⁶⁹ Motivisan pozivom Elen Vajt crkvi da ponovo objavi spise pionira, Gordon je sakupio oko četiri stotine članaka objavljenih u Sadašnjoj istini i u Pregledu i glasniku od 1846. do 1905. godine – sve što je mogao da nađe o poruci suđenja u svetinji od 1844. godine. On je otkrio da su svi ovi članci bili zasnovani na detaljnom biblijskom proučavanju i pažljivom egzegetskom metodu. U mom ličnom čitanju ovih dokumenata na 1.009 strana,⁷⁰ otkrio sam ne samo jedan primer u kome su autori ovih članaka koristili Elen Vajt kao izvor autoriteta. Biblija je bila konačni poziv od početka do kraja. To je ono na šta je Elen Vajt mislila kad je pozivala da »nosioci merila« »govore kroz ponovna izdanja svojih spisa«.

Iako ne može da se porekne da se Elen Vajt pozivala na svoj proročki autoritet u krizi oko Balendžera, isto ne može da se porekne da se ona pozivala na prethodne biblijske studije kao dokaz za suđenje 1844. godine. Ona je radila na razumevanju činjenice da je tokom proteklih pedeset godina već bio ustanovljen biblijski dokaz u adventističkim novinama. Njena uloga bila je da podseti ljude da je svedočanstvo Svetog Duha utvrdilo istinu na »prolasku vremena 1844. godine« i pozivu da se ponovo odštampaju svi oni članci koji su sadržali biblijske dokaze. U svetlosti ovoga, njene izjave ne predstavljaju pretnju svedočanstvu Biblije niti ruše protestantski princip »Biblija i samo Biblija«. Šta god da neko izabere da veruje u vezi suđenja 1844. godine, činjenica je da su se pioniri adventizma pozivali samo na Bibliju, jer je dokaze ove doktrine teško poreći kad postoji tako temeljan i dobro dokumentovan dokaz.

Mogli bi da se daju drugi primeri iz adventističke istorije u vezi poziva na Bibliju od strane Elen Vajt – kao u diskusiji o zakonu u Galatima i debati u vezi »svagdašnje«.⁷¹ Ali, Balendžerova debata pokazuje da, čak i kada je Elen Vajt odbranila svoj proročki autoritet, ona nije poricala konačnost Biblije u svim stvarima iz doktrine i učenja.

Koju vrednost predstavlja Elen Vajt za adventiste u vezi doktrinarnog verovanja? Najpre, ona je funkcionisala kao korektivni autoritet za adventističke pionire u smislu da je govorila autoritarno protiv jeretičkih učenja. Na primer, ona je zadržala rane pionire da ne prigrle pogrešne ideje o obredu svete večere, osudila je učenje o »svetom mesu« koje je kružilo u Indijani pred kraj devetnaestog veka, i stavila tačku na panteističko učenje Džona Harvija Keloga početkom dvadesetog veka. U ovom smislu Elen Vajt je primetila: »Postoji jedan prav lanac istine, bez ijedne jeretičke rečenice u onome što sam pisala«.⁷² Ona je adventističke pionire vratila na pravi doktrinarni kolosek u smislu osnovnog biblijskog učenja o ovim predmetima.

Drugo, Elen Vajt je funkcionisala kao autoritet u teološkom okviru (pogledu na svet) adventističkog verovanja. Zapravo, ona je izložila doktrine u kontekstu teme o velikoj borbi – teme jasno učene u Bibliji (videti poglavlja 11 i 12 ove knjige). Kako su Luter, Kalvin i Vesli, svaki pojedinačno, dali teološki okvir za pokret koji je prerastao njihov rad, tako je Bog kroz Elen Vajt dao teološki okvir za adventistički pogled na svet. To, međutim, ne znači da je ona izvor ili jedina koja radi na razvoju adventističke doktrine. Ona je funkcionisala više kao kompas koji je ukazivao na put ispravnog doktrinarnog verovanja. Drugim rečima, govorila je formativno, ne normativno, u razvoju adventističke doktrine. Tako, njenim vođstvom, proces nastajanja doktrine i pročišćavanje iste kod prvih adventista ostao je nedvosmisleno na normativnoj platformi Biblije.

Preuzeto iz knjige „Elen Vajt na udaru“, Džada Lejka

____________________

⁵⁴ E. G. White, Selected Messages, 3:31, 32.

⁵⁵ Douglass, 171.

⁵⁶ Videti izjave Džejmsa Vajta u prethodnom poglavlju na stranicama 133 i 134

⁵⁷ Radi detaljnije diskusije o ulozi biblijskog proučavanja i vizija Elen Vajt u razvoju rane adventističke doktrine, videti George Knight, A Brief History of Seventh-day Adventists, 2nd ed. (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 2004), 28-50; Knight, A Search for Identity: The Development of Seventh-day Adventist Beliefs (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 2000), 55-89; Richard W. Schwarz and Floyd Greenleaf, Light Gearers: A History of the Seventh-day Adventist Church (Nampa, Idaho: Pacific Press, 2000), 64-67; i Douglass, 170-172.

⁵⁸ Videti Denis Fortin, »Ellen G. White and the Development of Seventh-day Adventist Doctrines«, nastupajuća knjiga Ellen White Issues, Merlin Burt, ed.

⁵⁹ Videti Calvin W. Edwards and Gary Land, Seeker After Light: A F. Ballenger, Adventism, and American Christianity (Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press, 2000) radi detaljnijeg izveštaja o Balendžerovom životu i radu.

⁶⁰ Radi pregleda izjava Elen Vajt o Balendžeru, videti Arthur L. White, Ellen G. White, vol. 5, The Early Elmshaven Years (Washington, D.C.: Review and Herald, 1981), 404-413; i posebno komentare Elen Vajt u »The Integrity of the Sanctuary Truth«, Manuscript Release, no. 760, Ellen G. White Estate, dostupno na cd-u Ellen G. White Writings Comprehensive Research Edition (Silver Spring, Md.: Ellen G. White Estate).

⁶¹ Dale Ratzlaff, Truth About Adventist »Truth«, 2nd rev. ed. (Glendale, Ariz.: LAM Publications, 2007), 19,20.

⁶² Ibid., 18, 19. Citiram iz originalnog pisma; videti Ellen White, »The Integrity of the Sanctuary Truth«, 15-20.

⁶³ Ibid., 19, 20.

⁶⁴ E. G. White, »The Integrity of the Sanctuary Truth«, 16.

⁶⁵ Ibid., 24.

⁶⁶ Ibid., 19.

⁶⁷ Ratzlaff, 19.

⁶⁸ E. G. White, »The Word for This Time: Address by Mrs. E. G. White Before the Conference, Tuesday Afternoon, May 16«, Review and Herald, May 25, 1905, 17.

⁶⁹ Paul A. Gordon, The Sanctuary, 1844, and the Pioneers (Silver Spring, Md.: Ministerial Association, General Conference of Seventh-day Adventists, 2000); originalno objavljeno 1983. godine od strane Review and Herald.

⁷⁰ Gordon, Pioneer Articles on the Sanctuary, Daniel 8,14, the Judgment, 2300 Days, Year-Day Principle, Atonement: 1846-1905 (Silver Spring, Md.: Ellen G. White Estate, 1983).

⁷¹ U vezi zakona u Galatima, videti George Knight, Angry Saints (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 1989), 104-109; o »svagdašnjoj«, videti Gilbert M. Valentine, W. W. Prescott: Forgotten Giant of Adventism’s Second Generation, 214-235; i Bert Haloviak, »In the Shadow of the Daily: Background and Aftermath 1919 Bible and History Teachers Conference« (neobjavljeni tekst, 1979).

⁷² E. G. White, Selected Messages, 3:52; Letter, 329, 1905.