… Možda je najpoznatiji primer Džozef Bejts, jedan od osnivača pokreta. Bejts je komentarisao svoje iskustvo sa Elen Vaj: „Prošlo je oko dve godine od kad sam prvi put video autorku i čuo je kako iznosi suštinu svojih vizija koje je objavila u Portlandu (6. aprila 1846. godine). Iako nisam mogao da vidim u njima ništa što bi se suprotilo Reči, ipak sam se oseća o uznemireno i veoma naporno i dugo pokušavao da se složim sa njima, ali nikako nisam želeo da poverujem da u njima postoji bilo šta više od onoga što je bilo proizvedeno dugotrajnim jadnim stanjem njenog tela.“

Bejtsova izjava je prilično iznenađujuća zato što je potekla iz tradicije Hrišćanske veze, sredine koja je bila otvorena prema trajnosti duhovnih darova. Ali je baš upravo i zbog svoje tradicije on ostavio i otvorenu mogućnost da Elen Vajt možda pokazuje pravi proročki dar. Kako je rekao: „Ja sam sumnjičavi Toma. Ne verujem u vizije. Ali, ako bih mogao da poverujem da je svedočanstvo koje je sestra iznela večeras zaista bio Božji glas, bio bih najsrećniji živi čovek.“

Zbunjen, Bejts je pokušavao da za sebe istraži ovo pitanje i „čeznuo za prilikom kako bi u prisustvu drugih… mogao da je ispita i preispita, kao i njene prijatelje koji su je pratili… kako bi, ako je ikako moguće, mogao da dođe do istine.“ Bejtsova lična osvedočenost u legitimnost proročkog dara Elen Vajt pojavila su se u novembru 1846. godine u Topšamu, u Mejnu, „kad je Elen Vajt imala viziju koja je obuhvatala astronomske podatke“ sa opisom drugih planeta. Pošto je Bejts bio bivši pomorski kapetan i naročito se zanimao za tu oblast, bio je dobro upoznat sa astronomskim podacima tog vremena. Pošto je znao da Elen Vajt nije mogla da ima bilo kakva prethodna saznanja o astronomiji, smesta se uverio da se ova vizija pojavila „van njenog znanja i kontrole.“ Nakon tog svog ličnog iskustva Bejts je poverovao u njen proročki dar.
…..

„Kako su rani Adventisti poštovaoci subote prihvatali Elen G. Vajt kao pravog proroka“,
Theodore N. Levterov, u knjizi
„DAR PROROŠTVA U PISMU I ISTORIJI“
Urednici: Alberto Tim i Dvejn Ezmond
„Preporod“, Beograd