Početkom 1845, dok je bila u viziji u roditeljskom domu u Portlandu, Mejn, 17-godišnja Elen Harmon (Ellen Harmon), kasnijeVajt (White) podigla je veliku porodičnu Bibliju i držala je u ispruženoj levoj ruci 20 – 30 minuta. Priču je dokumentovao J. N. Lafborou, (J. N. Loughborough) koji je intervjuisao one koji su bili svedoci vizije, uključujući Eleninog oca, majku i sestru. Biblija (izložena u Ellen G. White Estate) teži 18 ½ funti (8 kg) a štampao je Džozef Til (Joseph Teal) 1822. godine. W. C. Vajt (W. C. White), sin Elen Vajt, izvestio je da je čuo za događaj od svojih roditelja. Postoje drugi izveštaji o tome kako Elen Vajt drži veliku Bibliju dok je u viziji, uključujući izveštaje očevidaca koji su štampani u Duhovnim darovima (Spiritual Gifts), tom 2, str. 77-79.

Takva iskustva ne treba smatrati dokazom božanskog nadahnuća, kao što proroci moraju proći test Pisma; ali ovo iskustvo, kao i drugi izvanredni fizički fenomeni, viđeni su kao dokaz, od strane mnogih ranih adventista, da su vizije Elen Harmon natprirodnog porekla.

Površni čitaoci diskusije do koje je došlo 1919. godine povodom «velike Biblije» pogrešno su zaključili da je predsednik Generalne konferencije, A. G. Danijels (A. G. Daniells), doveo u pitanje istoričnost događaja. Propustili su njegovu poentu, koju je izneo kada su ga pitali da li je izgubio poverenje u čudo ili izjavio da ne bi koristio takve događaje kao «dokaz» za inspiraciju. On je odgovorio “Ne, ja ne umanjujem njihov značaj niti im ne verujem; ali oni nisu ona vrsta dokaza koje bi koristio sa studentima ili sa nevernicima… Ne dovodim ih u pitanje, ali ne mislim da ona na najbolji način razjašnjavaju stvari” (Minutes of the Bible and History Teachers’ Council, July 30, 1919, pp. 2341-2344, 2360-2362).