Mnogi hrišćani koji se drže verbalno-potpunog modela ili modela nadahnuća diktata veruju da je proročki metod (natprirodni snovi i vizije) bio jedino sredstvo Božje komunikacije u Bibliji. Biblijski model nadahnuća celokupne ličnosti prepoznaje brojne modele kroz koje je Božji duh radio sa ljudskim bićima u nastajanju Biblije. Jedan od tih modela, bitan za diskusiju o književnom pozajmljivanju jeste onaj o istorijskom istraživanju. Po tom metodu, biblijski autor je nadahnuto pisao, nezavisno od snova i vizija. On je dobio informacije kroz istraživanje – čitanje, proučavanje, sastavljanje svega i sređivanja materijala sakupljenog iz različitih dokumenata (književno pozajmljivanje) autora od kojih su neki bili nadahnuti, a neki nisu. U svakom slučaju, Bog je bio prisutan i nadgledao je ceo proces.

Biblijski pisci su pozajmljivali jedni od drugih, ali i iz nenadahnutih spisa. Primera ima u celoj Bibliji. Mojsije je pozajmljivao od drevnog sveta Bliskog Istoga u spisima 5. Mojsijeve knjige, a Mihej (4,1-3) je pozajmljivao od Isaije (2,2-4). Pisar koji je sastavio 2. Carevima (18-20), uzimao je i od Isaije (36-39). U Propovedniku 12,9.10. Solomon izjavljuje da je pozajmio poslovice od mudraca i pridružio ih svojoj knjizi Poslovica. Matej i Luka zasnovali su svoja Jevanđelja na strukturi Markovog Jevanđelja, a Jovan je posezao za grčkom filozofskom terminologijom u svom korišćenju reči logos, prevodeći je kao »reč« u Jovanu 1,1-3. Međutim, Jovan je dao novo značenje tom terminu kad je, u 14. stihu, izjavio da je logos postala telo.

Pavle je citirao grčke pesnike Aratusa (Dela 17,28), Epimenidesa (Titu 1,12) i Meandera (1. Kor. 15,33), iako nikad nije spomenuo njihova imena. A, Jovan je pozajmio nekoliko redova iz knjige o Enohu i iskoristio to u Otkrivenju – biblijskoj knjizi za koju bi hrišćani najmanje pomislili da poseduje književne pozajmice zbog proročkih vizija koje čine njenu osnovu. Zapamtite sledeće primere:

• »Nakon toga videh… veliko mnoštvo, koje je stajalo pred Gospodarem Duhova« – Enoh 40,1 (uporedi sa Otkrivenjem 7,9).
• »I ja videh, i gle, zvezda pade s neba« – Enoh 86,1 (uporedi sa Otkrivenjem 9,11).
• »Svima im je bilo suđeno i našli su se krivim i bačeni behu u vatreni ponor« – Enoh 90,26 (uporedi sa Otkrivenjem 20,15).
• »I prvo nebo će proći, a novo nebo će se pojaviti« – Enoh 91,16 (uporedi sa Otkrivenjem 21,1).
• »Konj će hodati u krvi grešnika do uzda svojih« – Enoh 100,3 (uporedi sa Otkrivenjem 14,20).
• »Njihova imena biće obrisana iz knjige života« – Enoh 108,3 (uporedi sa Otkrivenjem 3,5).81

Klasičan biblijski primer modela nadahnuća istraživanja je Jevanđelje po Luki.⁸² U prologu, Luka izjavljuje: »Budući da mnogi počeše opisivati događaje koji se ispuniše među nama, kao što nam predaše koji isprva sami videše i sluge reči biše: namislih i ja, ispitavši sve od početka, po redu pisati tebi, čestiti Teofile, da poznaš temelj onih reči kojima si se naučio.« (Luka 1,1-4).

Kako je Luka sabrao sva pojedinačna čuda, parabole i učenja za svoje Jevanđelje od svih napisanih izveštaja koje je istražio? Kako su biblijski pisci uopšte pravili izbor iz književnih izvora, a da nisu imali viziju od Boga? Kanale, pišući o modelu nadahnuća celokupne ličnosti, predložio je da je Bog »nadgledao proces njihovog slobodnog nastajanja u piščevom umu«.

Kanale se posebno bavio temom književnog pozajmljivanja: »Iako je Bog mogao da ih vodi tako da povremeno, uz čudotvornu intervenciju, biraju iz književnih izvora, generalno, proroci su radili svoj domaći zadatak i sami birali sadržaj i književne izvore bez čudotvornih intervencija. Ipak, to ne znači da su birali svoje izvore nezavisno od božanskog usmeravanja. To samo znači da je božanska aktivnost delovala u njima, oblikujući u pozadini hermenautičku i teološku perspektivu iz koje su biblijski pisci mislili, pisali i birali njihove izvore.«⁸³

Ovo objašnjenje najbolje prikazuje kako je Luka sastavio svoje jedinstveno Jevanđenje. Pojedini događaji koje je izabrao da bi ispričao priču o Hristovom životu bili su posledica i njegovog ličnog izbora i izbora Duha. On je uradio svoj »domaći zadatak« i izabrao »književne izvore« bez »čudotvornih intervencija«, a ipak je Sveti Duh delovao u njemu, »oblikujući u pozadini« njegovo istraživanje i izbore izvora. Model istraživanja, dakle, ne negira kvalitet nadahnuća biblijskih pisaca.
Ista stvar je i sa iskustvom nadahnuća Elen Vajt. Dobro poznata činjenica da je koristila tekstove drugih autora u svojim spisima ne negira kvalitet njenog proročkog nadahnuća ništa više u odnosu na pisce knjiga Biblije. Huan Karlos Vijera, bivši direktor Zaostavštine Elen G. Vajt, daje korisno objašnjenje kako su nadahnuće i književno pozajmljivanje delovali zajedno u iskustvu Elen Vajt.

»Vesnik Gospodnji bila je u potpunosti svesna da joj Bog nije dao tačne reči koje će upotrebiti. U većini slučajeva njoj su pokazane grafičke scene – kao one kakve bismo danas videli u filmovima – bez konkretnih rečenica i komentara. Povremeno bi čula reči i izraze, ali čak su i oni trebalo da budu delo dosta dubljeg opisa. Elen Vajt je, kao pisac, bila svesna svojih ograničenja, ali takođe je bila svesna i bezgraničnih mogućnosti obogaćivanja svog jezika, rečnika i književne kulture kroz čitanje. Kao u slučaju samoukih osoba, ono što je pročitala momentalno je postalo integralni deo njenog fonda znanja i njene kulture. To je bio njen jezik, obogaćen stotinama pročitanih stranica. Elen Vajt je veoma mnogo čitala. Pred njenom bibliotekom, koja je brojala oko hiljadu četiri stotine knjiga u vreme njene smrti, zastali bi naučnici njenog, a i današnjeg vremena.

Kada bi se vesnik probudio u dva ili tri sata ujutru da bi pisao – ona je redovno koristila te rane jutarnje sate da bi to radila – izvesni izrazi, književne figure i dobro oblikovane rečenice, dolazile su joj na um tokom čitanja. Zapravo, izgledalo je da ona nije odlazila u svoju biblioteku da bi proveravala rečenice reč po reč, već bi ih citirala po sećanju ili zato što je to već bilo sastavni deo njenog jezika. Nedavne studije pokazuju da doslovni citati čine samo mali procenat.

Zašto je ona tako radila? Jednostavno zato što je prorocima dozvoljeno da koriste svoj jezik. Jezik podrazumeva sve što su mogli da zapamte tokom života, uključujući i pasuse iz svojih čitanja. Baš kao i što je apostol Pavle spomenuo kritskog pesnika bez pominjanja njegovog imena (Titu 1,12) i što su se i drugi biblijski pisci pozivali na dobro poznate spise svog vremena, savremenim prorocima je dopušteno da koriste izraze, književne figure ili fraze koje su naučili ili pročitali, da bi saopštili božansku poruku koju su primili.«⁸⁴

V. K. Vajt, sin Elen Vajt i najznačajniji tumač, u pismu L. I. Frumu dao je još jedan uvid u to kako je nadahnuće funkcionisalo kod njegove majke prilikom njenog korišćenja spisa drugih autora:

»Puno puta prilikom čitanja Hane, Farara ili Flitvuda, ona bi počela da opisuje scenu koja joj je bila živo predstavljena, ali koju je zaboravila, a koju je bila u stanju da opiše sa mnogo više detalja pre čitanja. I pored sve sile koju joj je Bog dao da predstavi scene iz života Hrista, Njegovih apostola, proroka i Njegovih reformi na mnogo snažniji i efektivniji način u odnosu na druge istoričare, ona je uvek osećala posledice svog nedostatka obrazovanja. Divila se jeziku na kome su ostali pisci čitaocima predstavljali scene koje je Bog njoj pokazao u viziji, i smatrala je i zadovoljstvom i uštedom vremena ako njihov jezik iskoristi delimično ili u potpunosti da predstavi one stvari za koje je saznala kroz otkrivenje, a koje je želela da prenese svojim čitaocima.«⁸⁵

Za one slične Kanrajtu, koji se zalažu za strožije sagledavanje nadahnuća, književne pozajmice Elen Vajt predstavljaju poseban problem. Ako joj je Bog dao tačne reči, tvrde oni, zašto bi ona koristila reči nenadahnutih pisaca da bi izrazila božansko otkrivenje? Nadahnuti pisci sve svoje informacije dobijaju direktno od Boga, tako da nema potrebe da pozajmljuju izraze iz spisa drugih pisaca.

Ovakvo shvatanje nadahnuća ne uzima u obzir da su i pisci Biblije činili književna pozajmljivanja. Kao što je već rečeno, Biblija sadrži književne pozajmice kao i mnoge druge modele božansko-ljudske komunikacije.

Model koji najbolje objašnjava raznolikost modela nadahnuća koje nalazimo u Bibliji je model celokupne ličnosti. Po njemu su nadahnuti pisci koristili najbolje reči koje su mogli da nađu da bi izrazili božanske koncepte – čak i kad se radilo o rečima iz izvora koji nisu bili bogonadahnuti.⁸⁶ Od šest modela o kojima se diskutovalo u ovom poglavlju, dakle, model celokupne ličnosti najbolje obrazlaže fenomen nadahnuća koji nalazimo u Bibliji.

Preuzeto iz knjige „Elen Vajt na udaru“, Džada Lejka

____________________

⁸² Radi značajnije studije o modelu nadahnuća istraživanja u Jevanđelju po Luki, nazvanom »Lukin model« po autoru, videti George E. Rice, Luke, A Plagiarist? (Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1983).

⁸³ Canale, Understanding Revelation-Inspiration, 460, 461.

⁸⁴ Vierra, The Voice of the Spirit, 86, 87. Cela knjiga je dostupna na www.whiteestate.org.

⁸⁵ W. C. White to L. E. Froom, January 8, 1928, Selected Messages, 3:460.

⁸⁶ Prema optužbama za plagijatorstvo i odbijanje tog argumenta od strane Elen Vajt, crkva je otvoreno odgovorila na ove optužbe i nastavila da istražuje predmet književnog pozajmljivanja koji je Elen Vajt koristila. Videti, na primer, nedavnu studiju od E. Marčela Anderson King i Kevin L. Morgana, More Than Words: A Study of Inspiration and Ellen White’s Use of Sources in The Desire of Ages (Berrien Springs, Misch.: Honor Him Publishers, 2009), koja daje koristan rezime Fred Veltmanovog »Life of Christ Research Project« (dostupan na www.adventistarchives.org) i govori o mnogim stvarima u vezi optužbe za plagijatorstvo i književno pozajmljivanje. Videti i Jud Lake, »Answers to the Plagiarism Charge«, na www.ellenwhiteanswers.org/answers/plagarism.