Proročka služba Elen G. Vajt bila je pod intenzivnim udarom kasnih 1860-ih godina. Godine 1868. Urija Smit (1832-1903), dugogodišnji urednik Pregleda i glasnika i crkveni apologeta, objavio je knjigu u odbranu proročkog dara Vizije Elen G. Vajt, manifestacija duhovnih darova prema Bibliji. Sledeći izvodi nalaze se na stranicama 5-8. To je klasičan izraz onoga što adventisti sedmoga dana veruju u vezi proročke službe Elen Vajt.

Svaki test koji se može primeniti na takvo ispoljavanje (vizije Elen Vajt), dokazuje ih kao istinske. Dokaz koji to podržava, bilo unutrašnji bilo spoljašnji, je ubedljiv. One se slažu sa Božjom Reči, i sa samima sobom. One su date, osim ako su oni koji su najkvalifikovaniji da prosude nepromenljivo prevareni, kad je Duh Božji posebno prisutan. One nemaju odvratne grimase koje prate lažna ispoljavanja spiritizma. Mirne, dostojanstvene, upečatljive, one se preporučuju svakom posmatraču, kao potpuno suprotne onima koje su lažne ili fanatične. Ona, kao instrument, je iznad svake manipulacije ili prevare.

Njihov uticaj nije hipnotički; jer ovi ljudi, izopačujući njihovu upotrebu, studiozno odbijaju da nauče principe njihove primene ili da ih praktično primene; osim toga, halucinacije mesmerizovane osobe sadrže samo one činjenice i scene koje su već postojale u umu mesmerizujuće sile; ali vizije imaju spoznaju o ličnostima i stvarima, i iznose na svetlost dana činjenice koje nisu poznate, ne samo prisutnima, već ni onoj osobi kojoj su one pokazane.

One nisu posledice bolesti, jer nije poznata nijedna bolest do sad koja više puta zaustavlja funkciju pluća, mišića i svakog telesnog osećaja, u trajanju od petnaest do sto osamdeset minuta, dok je u poslušnosti nekakvom uticaju, koji očigledno ima najviši prioritet u umu, i u samoj poslušnosti njemu, oči će videti, usne će izgovarati, a udovi će se pokretati. Dalje, njihovi plodovi su takvi da pokazuju da je njihov izvor suprotan zlu.

1. One teže čistoj moralnosti.

One odvraćaju od svakog poroka, i podstiču život sa vrlinama. One ukazuju na opasnosti kroz koje ćemo proći na putu do carstva. One otkrivaju sotonina sredstva. One nas upozoravaju na njegove zamke. One su prignječile sam zametak fanatizma koji je neprijatelj pokušao da ugura u našu sredinu. One su obelodanile tajne grehe, izvele na svetlost dana skrivene zablude i razotkrile zle motive neiskrenih. One su sprečile opasnosti po delu istine na svakom koraku. One su nas podigle iznova i iznova do većeg posvećenja Bogu, revnosnijih napora u svetosti srca, i veće marljivosti u delu i službi Gospodaru.

2. One nas vode Hristu.

Kao i Biblija, one su Ga predstavile kao jedinu nadu i jedinog Spasitelja čovečanstva. One ga portretšu pred nama kako živi svoj sveti život i svoj božanski primer, i sa neodoljivim pozivom one nas požuruju da Ga sledimo.

3. One nas vode Bibliji.

One su prikazale Bibliju kao nadahnutu i nepromenljivu reč Božju. One nas podstiču da prmimo tu reč kao našeg savetnika, i kao pravilo svoje vere i života. I ubedljivom silom, one nas preklinju da dugo i marljivo proučavamo njene stranice, i da se upoznamo sa njenim učenjem, jer će nam ono suditi poslednjeg dana.

4. One teše mnoga srca.

One su ojačale slabe, ohrabrile nemoćne, podigle utučene. One su unele red u zbunjenost, ispravile krive puteve, i obasjale ono što je u tami i nejasno. I nijedna osoba, nepristrasnog uma, ne može da čita njihove uzbudljive pozive na čistu i uzvišenu moralnost, njihovo uzdizanje Boga i Spasitelja, njihovu osudu svakog zla i njihovo podsticanje na sve što je sveto i dobro, a da ne kaže sa ubeđenjem: »Ovo nisu reči onoga ko je đavo.«

Potpuno suprotno, one nikada nisu savetovale nešto zlo ili poročno. Ne može se naći nijedan primer u kome su spušteni kriterijumi moralnosti. Nijedna njihova pristalica nije odvedena na staze prestupa i greha. One ne vode ljude da Bogu služe s manje vere ili da Ga vole manje usrdno. One ne navode ni na kakvo telesno delo niti u manju posvećenost i vernost onima koji veruju u njih. Ni u jednom jedinom trenutku se ovde iznete optužbe protiv njih ne mogu održati; i, s obzirom na njih, možemo nedvosmisleno da postavimo pitanje koje je Pilat uputio Jevrejima u vezi Spasitelja: »A kakvo je zlo učinio?«

Ipak, sa svim ovim dobrim plodovima koje predočavaju, sa svom nevinošću na svaku zlu optužbu koja se mogla podići protiv njih, one svugde nailaze na ogorčeno protivljenje. One su predmet slepih predrasuda, najjače mržnje, i najzloćudnije ogorčenosti. Svetovni i formalni profesori iz svih denominacija, udružuju se u jedan opšti povik protiv njih zbog prekora i zlostavljanja. Mnogi će preći veliki put da bi im zadali neumesan i zloban udarac. A, neiskrena braća u našem okruženju čine sebe batinom prvih napada, u svojoj apostaziji i pobuni. Čemu sve ovo? Otkud sav ovaj rat protiv nečega za šta se ne može reći ništa loše? Neka na osnovu primera Kajina koji je ubio svog brata, Jevreja koji su tražili krv nevinog Spasitelja, nevernih koji žustro jurišaju na samo pominjanje Isusovog imena, i od principa telesnosti srca koje je u neprijateljstvu sa svim što je sveto i duhovno, čitalac sam da odgovor.