»Bog koji je nekada mnogo puta i različitim načinom govorio očevima preko proroka, govori i nama u posledak dana ovih preko Sina« (Jev. 1,1-2). Ova dobro poznata biblijska izjava govori nam da je Bog ličnost koja govori kroz proroke i konačno komunicira sa ljudskim rodom kroz Njegovog Sina Isusa Hrista. »Mnogo puta« i »različiti načini« daju uvid u način na koji božanski Autor govori kroz proroke kao ljudska bića. Način komunikacije je poznat kao božansko-ljudska tajna otkrivenje – nadahnuće, osnova Božje komunikacije s nama.

Priroda nadahnuća je suština rasprave o Elen Vajt. Svi klevetnici i pristalice njene proročke službe, svesno ili nesvesno pretpostavljaju gledište nadahnuća. Ako je to gledište suviše kruto ili suviše slobodno, onda su velike šanse da oni koji imaju takvo gledište neće razumeti spise Elen Vajt, i tada će ih podrivati, pa čak i odbaciti. Ista je stvar i sa Biblijom. Neispravno gledište o tome kako je nadahnuće radilo u prorocima može da zamagli biblijsku poruku. Zato ćemo u ovom poglavlju istražiti fenomen nadahnuća i njemu bliskog otkrivenja, u iskustvu biblijskih pisaca.

Biblija svedoči i o otkrivenju i o nadahnutosti biblijskih pisaca, a to je i početna tačka za razumevanje ovog božansko-ljudskog procesa. Kad jednom utvrdimo način Božje komunikacije sa biblijskim prorocima, onda ćemo uporediti tvrdnju Elen Vajt o proročkom iskustvu sa ovim normativnim iskustvom. Kroz ovu diskusiju, koristićemo dela evanđeoskih, kao i glavnih adventističkih teologa, da objasnimo i definišemo koncepte otkrivenja, nadahnuća i prosvetljenja.
Da bismo se bavili prirodom proročkog iskustva Elen Vajt, takođe će nam biti potrebno da proučimo teoriju »gradacije nadahnuća«. Konačno, Elen Vajt je ili imala autentičan proročki dar ili je ta njena komunikacija bila posledica žive mašte ili je, još gore, bila prevara. Verujem da, kad se iskustvo nadahnuća u otkrivenju biblijskih pisaca pravilno razume i kad se proročko iskustvo Elen Vajt uporedi sa njihovim, njene tvrdnje o nadahnuću u otkrivenju zaista će biti uverljive.

Otkrivenje

Teolozi generalno govore da postoje dve vrste otkrivenja: opšte otkrivenje i posebno otkrivenje. Opšte otkrivenje se odnosi na Božje ispoljavanje kroz prirodu, istoriju i ljudsko iskustvo; dostupno je svim ljudima u svim vremenima i na svim mestima (videti, npr., Dan. 2,21; Rim. 2,11-16; Dela 14,16-17). Psalam 19,1-2, na primer, govori nam da stvoreni poredak govori o Bogu: »Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje, i noć noći javlja.« Međutim, poruka ovog posebnog Božjeg ispoljavanja više je opšta i nije egzaktna već je posebna i detaljna.¹

Posebno otkrivenje je »Božje ispoljavanje sebe određenim osobama u određeno vreme i na određenom mestu, osposobljavajući te osobe za spasonosan odnos sa Njim«.² S obzirom da su ljudska bića izgubila direktnu komunikaciju koju su imali sa Bogom pre nego što su pali u greh (1. Moj. 2,17; 3,24), potrebno im je više od opšteg otkrivenja zbog njihovih duhovnih i moralnih ograničenja (1. Korinćanima 2,14). Kroz posebno otkrivenje, Bog se obraća ljudskim bićima u njihovom grešnom stanju i obelodanjuje posebne istine o sebi, svom karakteru i namerama (5. Moj. 29,29; Jev. 1,1-2). Biblija daje izveštaj o ovom posebnom otkrivenju ljudskom rodu.

Reči u Bibliji prevedene kao otkriti – galah u hebrejskom Starom zavetu (npr. Amos 3,7) i apokalupto u grčkom Novom zavetu (npr. Rim. 1,7) – predstavljaju ideju o razotkrivanju nečega što je sakriveno. Posebno otkrivenje je tako obelodanjivanje posebnih saznanja o Bogu, koja ljudska bića ne mogu sama da dobiju. Adventistički teolog Raul Dederen, koji se specijalizovao u proučavanju i učenju nadahnuća u otkrivenju na adventističkom teološkom seminaru, daje korisne definicije otkrivenja. On kaže da je ono »božanski čin u kome Bog otkriva sebe posebno izabranom instrumentu i obelodanjuje mu sebe i svoju volju, jer čovek sam to nikad ne bi mogao da spozna«.³

Sadržaj Biblije je nastao kroz posebno otkrivenje. Kao što je zapisano u 1. Mojsijevoj 3,15, odmah nakon što su Adam i Eva pali u greh, Bog je objavio cilj svih budućih božanskih otkrivenja: ličnost i misiju Isusa Hrista. On bi bio božanski sadržaj tih posebnih otkrivenja, a Bog je iskoristio sva sredstva da ovo saopšti ljudskim bićima.⁴

U pokušaju da objasni način na koji je Bog saopštavao svoju poruku u starim vremenima, teolozi su koristili termin modalit da opišu različite forme ili načine na koje je Bog ispoljavao sebe i svoju volju svetu.⁵ Ovi modaliteti klasifikovani su po sledećim kategorijama:

• Teofanije: (vidljivo ispoljavanje ili pojava Boga): Avramu (1. Moj. 17,1; 18,1); Isaku (1. Moj. 26,2); Jakovu (1. Moj. 32,30); Mojsiju (2. Moj. 33,11); i Gedeonu (Sudije 6,12.14-18).
• Snovi i vizije: (4. Moj. 12,6; Dan. 2,19.28; 7,1; 10,7-8; Mat. 1,20; 2,13).
• Anđeli: (1. Moj. 32,1; Dan. 10,11-12; Luka 2,8-14; Dela 8,26; Jevr. 1,14).
• Žreb: (4. Moj. 26,55-56; 1. Sam. 14, 41; Dela 1,21-26).  Ovaj modalitet je korišćen samo u duhovnom kontekstu; nikad kao magijski čin (Pri. 16,33).
• Urim i Tumim: (kamenje na sveštenikovom naprsniku): (2. Moj. 28,30; 4. Moj. 27,21; 1. Sam. 28,6).
• Božanski govor: Božje upozorenje o poplavi (1. Moj. 6,13); obećanja Avramu (1. Moj. 12,1-4); davanje Deset zapovesti (2. Moj. 20,3-17); uputstva za šator od sastanka (2. Moj. 25-27). Uvodna formula »Tako govori Gospod« pojavljuje se stotinama puta u Starom zavetu.
• Čuda i znaci: potop (1. Moj. 6-9); zla u Egiptu (2. Moj. 7-10); prolazak Izrailja kroz more (2. Moj. 14,13-31).
• Konačni i definitivni modalitet Božjeg posebnog otkrivenja: život, učenja, čuda, smrt, vaskrsenje i vaznesenje Isusa Hrista: (Matej, Marko, Luka, Jovan i ostatak Novog zaveta kao nadahnuti apostolski prikaz Isusa Hrista).

Svi ovi modaliteti su Božja dela ili vertikalni događaji u kojima je Bog otkrio informacije o sebi i svojoj volji posebno izabranim ljudima, prorocima.

Nadahnuće

Dok je otkrivenje bio vertikalni događaj u kome je Bog saopštavao istinu ljudskim primaocima, nadahnuće je bilo »prenosni sklop te istine od njenih prvih primalaca, pa do drugih osoba, bilo tad ili kasnije«.⁶ Nadahnuće je tako bilo horizontalni proces koji je sačuvao i nastavio originalno otkrivenje. Ovaj proces je uključio oba govorna proglasa kao i spise Biblije. Proročanstva u Bibliji, na primer, u osnovi su davana usmeno pre nego što bi bila pretočena u spise (npr. Isa. 7,3-4; 39,5-8; Jer. 7,2; 33,6). Isto važi i za Isusova učenja (npr. Mat. 5-7).⁷ Međutim, Biblija je bila »kulminacija otkrivenja i njegovog prvobitnog proizvoda«, »ulog božanske istine za doktrinarnu, moralnu i duhovnu dobrobit Božjeg naroda«.⁸ U tom smislu, Biblija je sama po sebi otkrivenje i konačni modalitet posebnog otkrivenja.⁹
Biblija potvrđuje svoje lično nadahnuće.¹⁰ U osnovnom tekstu, u 2. Timotijevoj 3,16.17, Pavle je izjavio: »Celo je Pismo od Boga nadahnuto i korisno za učenje, za uveravanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji i sposoban za svako dobro delo« (Bakotićev prevod Biblije – prim. prev.). Neposredan kontekst nam govori da Pavle zapravo nije govorio o prirodi nadahnuća, već je objašnjavao Timotiju kako se Biblija koristi u crkvi. Ipak, njegova terminologija je poučna. Najpre, on je koristio termin teopneustos, preveden kao »od Boga nadahnuto«. Bukvalno, ta reč znači »Bog je udahnuo«, što opisuje proces osposobljavanja biblijskih pisaca da pišu ono što Bog želi. Ta reč nam ne daje bilo kakve detalje da li je osoba nadahnuta ili nije, ili su reči nadahnute, već samo da je Bog autor Biblije, a ne onaj koji je piše.

Drugo, Pavle tvrdi da je »celo Pismo (pasa graphe) »od Boga nadahnuto«. Ova fraza upućuje na to da nije samo neki deo, već da je cela Biblija nadahnuta. Tako, nijednom delu biblijskih spisa ne nedostaje nadahnuće. Pavlov jezik upućuje na to da je mislio na spise Starog zaveta; ali u široj slici ovih poslanica, »celo Pismo« je uključivalo i Stari i Novi zavet (1. Sol. 2,13; 1. Kor. 2,13; 7,25.40; 11,2.23). Preostali tekst se odnosi na korisnost Biblije za crkvu i za hrišćanski život, ukazujući na to da je cela Biblija dostojna i pouzdana u pogledu »učenja«, »uveravanja«, »popravljanja« i »poučavanja u pravdi«. Petar je naglasio da su ljudska bića pisala Bibliju: »Jer nije nikad proroštvo doneto voljom nekog čoveka, nego su progovorili sveti Božji ljudi pokrenuti Duhom Svetim« (2. Petrova 1,21) (Bakotićev prevod Biblije – prim. prev.). Pa ipak, ove ljude je »pokrenuo Sveti Duh«. Reč koju Petar ovde koristi za »pokrenuti« je pheromenoi, koja sugeriše ideju da čoveka nosi Sveti Duh. Tako, on naglašava činjenicu da su ljudska bića pisala Bibliju pod vođstvom Svetog Duha^.11 Ništa od toga nije proizvod »volje čoveka«.¹²
U svetlu ovog biblijskog učenja, profesor Dederen¹³ predložio je sledeću definiciju nadahnuća: »drugi božanski čin ili božanska inicijativa u kojoj Bog osposobljava proroka da primi i saopšti sadržaj otkrivenja na dostojan i autoritativan način«.¹⁴ Ova »božanska inicijativa« sadržala je komunikaciju i očuvanje božanske istine kroz inskripturaciju, proces beleženja objavljene istine u pisanoj formi. Tako je Mojsiju rečeno da ostavi napisano za buduće generacije ono što mu je Gospod rekao (2. Moj. 17,14; 5. Moj. 31,9). Godinama kasnije, kratko pre svoje smrti, Isus Navin je pozvao Izrailj da se »ukrepi dobro da držite i tvorite sve što je napisano u knjizi zakona Mojsijevog« (Isus Navin 23,6).

Vertikalno-horizontalna priroda nadahnuća u otkrivenju

Otkrivenje i nadahnuće radili su zajedno u Božjem planu saopštavanja Njegove volje ljudskom rodu. Otkrivenje je bio vertikalni rad Boga u objavljivanju božanske istine proroku (kroz snove, vizije, informacije). Smer kretanja je bio vertikalan – od Boga ka ljudima. Nadahnuće je bio horizontalan rad Boga u kome su proroci osposobljavani da saopšte sadržaj otkrivenja na dostojan i pouzdan način (kroz govorni proglas i »inskripturaciju« – pisanje onog od čega je kasnije nastala Biblija) ciljanoj publici. Smer kretanja je bio horizontalan – od nadahnutog čoveka ka drugim ljudskim bićima. Prorok je bio ljudski posrednik koji je povezivao nadahnuće u otkrivenju.

Radi razjašnjenja i diskusije, može se očuvati »neka vrsta razlike između ove dve kategorije, posebno zato što one ponekad funkcionišu odvojeno«. Ali, prema Dederenu, »pošto su obe elementi procesa božanskog samootkrivenja, otkrivenje i nadahnuće nije lako razdvojiti«, niti se pojavljuju u »uzastopnim koracima u nizu«. Tako, crtica označava jedinstvo, i da je to dvoje, nadahnuće – otkrivenje, jedno.¹⁵

Konačno, ovim procesom smo dobili našu Bibliju – to je način na koji je Reč Božja dospela do ljudskih bića. Elen Vajt je shvatila Bibliju kao otkrivenje: »Što više istražujemo Bibliju, to je dublje naše uverenje da je to reč živoga Boga, i ljudski um klanja se veličanstvenosti božanskog otkrivenja«.¹⁶ Dalje, Biblija je »potpuno otkrivenje Božjih osobina i Njegove volje, u ličnosti Isusa Hrista; i u Njemu su date obaveze ljudi da svesrdno usluže Boga i da preispitaju svaki korak, ’Da li je to put Gospodnji?’«¹⁷

Prosvetljenje

Još jedan božanski čin, drugačiji od nadahnuća u otkrivenju, upotpunjuje proces Božje komunikacije sa ljudskim rodom. To je proces »prosvetljenja«, koji je Dederen definisao kao »božanski čin kojim Bog osposobljava neku osobu, koja je u dobrom odnosu sa Njim, da ispravno shvati ono što joj je otkriveno«.¹⁸ Prosvetljenje se dešava kad hrišćani iskreno zatraže vođstvo Svetog Duha da bi razumeli Bibliju.

Prosvetljenje nikad ne bi trebalo da se poistoveti sa otkrivenjem-nadahnućem. Ponekad hrišćani mešaju ovo dvoje. Na primer, kad vernik stekne uvid u duhovnu istinu, što mu potpuno menja život, on ili ona može da tvrdi da se to desilo zahvaljujući božanskom nadahnuću. Ponekad osoba može da bude posebno blagoslovena slušajući propoved, a onda može da pretpostavi da je propovednik bio božanski nadahnut dok ju je pripremao, kao proroci. Međutim, ovo su iskustva prosvetljenja i ne bi trebalo da budu pomešani sa autoritativnim iskustvom nadahnuća u otkrivenju kod proroka. Kroz vekove, zabuna u vezi ovih procesa prouzrokovala je ozbiljne probleme u hrišćanskim zajednicama.

Drugi način da se objasni razlika između nadahnuća u otkrivenju i prosvetljenja je da je ovo poslednje forma autoriteta koja je dostupna svim hrišćanima (ponekad se u adventističkim krugovima odnosi na »pastoralni autoritet«). Međutim, nadahnuće u otkrivenju je proročki autoritet, koji je ograničen kanonskim, nekanonskim i postkanonskim prorocima.

Suština je da je prosvetljenje Božji dar koji nam pomaže u razumevanju biblijskog izveštaja Njegovog originalnog otkrivenja ljudskom rodu. Sveti Duh upotpunjuje proces Božje komunikacije sa ljudskim bićima čineći originalno otkrivenje ličnim za svakog čitaoca Biblije (Jovan 14-16; Ef. 3,14-19; 1. Solunjanima 1,5).¹⁹ Biblija je proizvod nadahnuća u otkrivenju i ključna tačka prosvetljenja, a zajedno su Božje metode saopštavanja Njegove volje ljudskim bićima. Taj »trougao« je veoma jaka strukturna komponenta. Tako čvrsto povezana kombinacija otkrivenja, nadahnuća i prosvetljenja čini snažan okvir za saopštavanje Božje volje.

Elen Vajt je imala ovu dinamiku Božjeg komuniciranja sa nama kad je pisala: »U Bibliji mi imamo nepogrešiv savet Božji. Njena učenja, sprovedena u život, osposobiće ljude za bilo koji odgovorni zadatak. Ona je glas Boga koji svakog dana govori našoj duši.«²⁰ U vezi rada Svetog Duha u prosvetljenju, ona je pisala: »Sveti Duh je blizu svakog istinskog istraživača Božje Reči, osposobljavajući ga da otkrije skrivene dragulje istine. Božansko prosvetljenje se javlja u njegovom umu, zapečaćujući istinu novim i svežim značajem«.²¹

Gradacija nadahnuća

Da li postoji gradacija nadahnuća u Bibliji? Da li su svi pravi proroci nadahnuti na isti način i do istog stepena? Odgovor na ova pitanja je značajan i razjasniće kako je Elen Vajt shvatala svoj proročki dar.

Prema 2. Timotiju 3,16 »celo Pismo« (pasa graphe) je »od Boga nadahnuto. Zato, nijedan deo Biblije nije manje nadahnut od drugog. Knjiga propovednika, na primer, nije manje nadahnuta od Isaije; Jakov nije manje nadahnut od Rimljana. Isto je i sa nadahnutim pojedincima (2. Pet. 1,21). Kad je Valam izrekao svoje proročanstvo (4. Moj. 23,24), on je govorio sa istim nadahnućem kao i David, koji je uzviknuo: »Duh Gospodnji preko mene zbori, Njegova je reč na jeziku mome« (2. Sam. 23,2) (Bakotićev prevod Biblije – prim. prev.). Dalje, nekanonska proročica Olda bila je isto nadahnuta kao i kanonski prorok Jeremija, njen savremenik. Kao što je Rene Paš rekao: »U suštini, božansko nadahnuće ne poznaje gradaciju«.²² Nadahnuće u celoj Bibliji i kod svake nadahnute osobe je potpuno, bez obzira na to da li je status proroka kanonski ili nekanonski. Prema Bibliji, ne postoji delimično nadahnuće ili gradacija nadahnuća.

Preuzeto iz knjige „Elen Vajt na udaru“, Džada Lejka

____________________

¹ Radi korisnih diskusija o opštem otkrivenju videti Millard J. Erickson, Christian Theology, 2nd ed. (Grand Rapids, Mich.: Baker, 1998), 177-199; i Norman Gulley, Systematic Theology, vol. 1, Prolegomena (Berrien springs, Mich.: Andrews University Press, 2003), 189-225.
² Erickson, 201; videti celu njegovu diskusiju o posebnom otkrivenju, 200-223.
³ Raoul Dederen, »Toward a Seventh-day Adventist Theology of Revelation-Inspiration«, neobjavljeni članak u North American Bible Conference (General Conference of Seventh-day Adventists, 1974), 7, 8.
⁴ Gordon R. Lewis and Bruce A. Demarest, Integrative Theology, vol. 1 (Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 1987), 100; videti i odličnu studiju o 1. Mojsijevoj 3,15, Afolarin Olutunde Ojewole, »The Seed i Genesis 3:15: An Exegetical and Intertextual Study« (PhD dissertation, Andrews University, 2002), koja pokazuje značaj ovog protoevangeliuma kroz Bibliju.
⁵ Videti Bernard Ramm, Special Revelation and the Word of God (Grand Rapids, Mich.: Eerdmans, 1961), 31-52; i Rene Pache, The Inspiration and Authority of Scripture, Helen I. Needham, trans. (Salem, Wis.: Sheffield Publishing Company, 1992), 20-24.
⁶ Erickson, 225, 226.
⁷ Radi dalje diskusije o usmenim porukama i prenosa proročanstava i Isusovog učenja, videti G. V. Smit, »Prophet, Prophecy«, u Geoffrey W. Bromiley, ed., The International Standard Bible Encyclopedia, rev. ed. (Grand Rapids, Mich.: Wm. B. Eerdmans, 1986), 3:998, 999; i Willem A. Vangemeren, Interpreting the Prophetic Word (Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 1990), 76-78; Birger Gerhardsson, The Reliability of the Gospel Tradition (Peabody, Mass.: Hendrickson, 2001); i Craig L. Blomberg, The Historical Reliability of the Gospels, 2nd ed. (Downers Grove, Ill.: IVP Academic, 2007), 50-66.
⁸ Clark H. Pinnock, Biblical Revelation: The Foundation of Christian Theology (Chicago, Ill.: Moody Press, 1971), 35
⁹ Videti »Chapter Six: Scripture As Revelation«, u Gulley, 227-289.
¹⁰ Zbirka tekstova o biblijskoj potvrdi sopstvenog nadahnuća, videti Wayne A. Grudem, »Scripture’s Self-Attestation and the Problem of Formulating a Doctrine of Scripture«, u Scripture and Truth, D. A. Carson and John D. Woodbridge, eds. (Grand Rapids: Zondervan, 1983), 19-59; i Gerhard Hasel, »Divine Inspiration and the Canon of the Bible, Journal of the Adventist Theological Society, vol. 5, no. 1 (1994), 76-89.
¹¹ Radi sažete diskusije o ova dva teksta adventističkih teologa, videti Peter M. van Bemmelen, »Revelation and Inspiration«, u Handbook of Seventh-day Adventist Theology, Raoul Dederen, ed. (Silver Spring, Md.: Review and Herald and the General Conference of Seventh-day Adventists, 2000), 34-37; Fernando Canale, »Revelation and Inspiration«, u Understanding Scripture: An Adventist Approach, George W. Reid, ed. (Silver Spring, Md.: Biblical Research Institute, General Conference of Seventh-day Adventists, 2006), 48, 49; i Gerhard Hasel, Understanding the Living Word of God (Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1980), 66-68.
¹² »Dok su Petar i Pavle nedvosmisleno potvrđivali Božju direktnu upletenost u stvaranje Biblije, nijedan od njih ne objašnjava na koje je konkretne načine ostvarena božansko-ljudska saradnja, kao ni detalje njihovog posebnog modus operandija« (Canalem 49). Da bi se razumela ta ljudsko-božanska saradnja, čovek mora da prouči podatke u samoj Bibliji. Radi detaljnije diskusije o ovim biblijskim podacima, videti Canale, Understanding Revelation-Inspiration in a Postmodern World (Fernando L. Canale, 2001), 363-470.
¹³ Značajna knjiga Understanding Scripture: An Adventist Approach, koju je uredio George W. Reid, posvećena je Dederenu, koji se smatra »jednim od najznačajnijih i najuticajnijih teologa u istoriji adventista sedmoga dana« (Silver Spring, Md.: Biblical Research Institute, 2001), v.
¹⁴ Reid, 8.
¹⁵ Ibid.
¹⁶ Elen G. Vajt, Vaspitanje (Preporod, Beograd, 2009), 150; Ellen G. White, Education (Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1952), 170.
¹⁷ E. G. White, »Who Will Keep the Way of the Lord«, Bible Echo, July 20, 1892.
¹⁸ Dederen, »Revelation-Inspiration Lecture Notes«, Andrews University Theological Seminary, Fall Quarter, 1983.
¹⁹ Radi klasične diskusije o prosvetljenju, videti John Calvin, Institutes of the Christian Religion, knjiga 1, poglavlja 7 i 9; a od nedavno, korisnu diskusiju od Pache, 199-212.
²⁰ E. G. White, Testimonies for the Church (Nampa, Idaho: Pacific Press, 1948), 4:441.
²¹ E. G. White, »How to Gain Spiritual Strength«, Review and Herald, October 1, 1901, 631.
²² Pache, 55.