U spisima gospođe Vajt istaknuta je odgovornost Crkve za službu u domaćoj, a i stranoj misiji. Svaki član tela je upozoren da bude svetlost svetu, blagoslov svima sa kojima može doći u dodir. Svi moraju da žive nesebičnim životom svog Učitelja za druge. A Crkva u hrišćanskim zemljama mora da uloži svoje najviše napore da evangelizira one koji pipaju u mraku i sujeverju paganskih zemalja.

Idite po celom svetu, dajte celom svetu, radite za ceo svet, to je podsticaj koji se proteže kroz sva dela gospođe Vajt.

… Ali i pored toga, iako je uvek bila posvećena i naglašavala „odgovornosti Crkve… kod kuće… za misijsku službu“, naročito je naglašavala … odgovornost Crkve u onim zemaljama gde je hrišćanstvo već razvijeno, za dosezanje stranih zemalja. Neophodnost objavljivanja „dobre vesti“ i proročkih istina Otkrivenja svuda, svakom narodu (a posebno onima koji nisu čuli za Jevanđelje), u „čitavom svetu“ stvarno se proteže „kroz sve spise gospođe Vajt“.

Ako pogledamo koliko je širok i raznovrstan korpus Duha proroštva, videćemo da je Elen G. Vajt izrazila oduševljenje i za mnoge druge teme, tako da bi dodeljivanje prvenstva stranoj misiji moglo izgledati tendenciozno. Bez ikakve sumnje, kolege iz adventističkih službi za vaspitanje, izdavaštvo i zdravlje mogle bi da navedu brojne izjave koje pokazuju njenu ljubav prema tim oblastima hrišćanske službe. Predlažem, međutim, da ih je ona sve posmatrala kao metodologije ‒ sredstva za ostvarenje krajnjeg cilja. Ovaj rad će naglasiti da je najvažnija tema u spisima Elen Vajt bila da bi svi vernici Crkve trebalo široko da dele stvarno dobru vest da se „Sin Božji… spustio među sinove ljudske“, uzimajući „ljudsku prirodu kako bi mogao da ispuni čovekovu potrebu“, otkrivajući „ljubav, samilost i saosećanje… u svakom delu svog života“, stvarajući „visinu i dubinu Božje ljubavi… očiglednom“. U razmišljanjima Elen Vajt, propovedi, škole, literatura i umeren i zdrav život su samo različiti načini uzdizanja pred svetom našeg Gospoda, Spasitelja, Otkupitelja i velikog Prvosveštenika. Štaviše, ostvarenje tog cilja predstavlja misiju Crkve, i to svih članova Crkve, bez obzira na nacionalnost ili mesto na kome se nalaze. … „Svaki član tela… treba da bude svetlost svetu… Svi moraju da žive nesebičnim životom svog Učitelja za druge.“

Ipak, uopštena proročka strast za misiju imala je i svoju posebnu primenu. …Ona je verovala da „Crkva u hrišćanskim zemljama mora da uloži [svoje] najviše napore da evangelizira one koji pipaju u mraku i sujeverju paganskih zemalja.“ I to nije bila samo neka njena teoretska briga, jer, kao što je Danijels primetio kasnije u prikazu njenog života:

„Već punih sedamdeset godina svoj život je aktivno predavala službi u Božjem delu za podizanje grešnog i žalosnog čovečanstva izloženog patnjama. Posle obimnih putovanja širom Sjedinjenih Država od 1846. do 1885. godine, posetila je Evropu, gde je dve godine posvetila delovanju na području na kome je delo tada bilo u formativnom periodu. U Australiju je otišla 1891. godine i tamo ostala devet godina, putujući po kolonijama i posvećujući sve svoje snage izgradnji dela.“

I zbog toga se pojavio Danijelsov već spomenuti zaključak: „Idite po celom svetu, dajte celom svetu, radite za ceo svet, to je podsticaj koji se proteže kroz sva dela gospođe Vajt.“
…..

„Elen G. Vajt i adventistička misija“
David J. B. Trim, u knjizi
„DAR PROROŠTVA U PISMU I ISTORIJI“
Urednici: Alberto Tim i Dvejn Ezmond
„Preporod“, Beograd